jovana2008.02.28 [13:21]
During the medieval development of the Serbian state, more than 1500 Christian churches and monasteries were built in Kosovo and Metohia alone.
One of these monuments, and the most beautiful example of European Middle Ages, is the Monastery of Gračanica, located near the scene of the famous Battle of Kosovo, which took place on June 28th, 1389. The Serbs were defeated by Turks, but this offence would be rendered into poetry of the highest class and keep them in the belief that "God doesn’t forsake forever".
Gračanica was built by Serbian King Milutin between 1315 and 1321 as the last of 42 churches he built throughout the European world, between Belgrade, Bari, Thessalonica, Constantinople and Jerusalem during the 42 years of his reign.
Many European intellectuals who passed through Gračanica agree that its external architecture and interior harmony can be compared with the famed Chartres Cathedral.
The reader will logically conclude that Chartres Cathedral was not built on foreign territory.
King Milutin didn’t build Gračanica in a secret location in the mountains of the Serbian and Littoral lands, but amidst Kosovo’s rich wheat fields, on the foundations of a destroyed early Christian 4th-century basilica, and from its cross-shaped foundation soared the vaults and cupolas hitherto unknown in the Byzantine art.
The moment you step into Gračanica, you’ll sense the mystic atmosphere of old Christian Europe!
How fascinating Christ glistens on the blueness of Milutin’s foundation!
Raising his eyes slowly up towards the centre of the cupola, we meet Christ’s severe look and his figure, like the whole "Heavenly Liturgy" surrounding him, glimmers in a gentle light. Lowering his eyes down to the solemn reduced misty light of gold and blue, among the numerous figures of Apostles and compositions, it seems as if we can hear the remote, mysterious chant of the bygone centuries.
Knowing how this Serbian king shocked the world with the treatment of his wives, it is difficult to connect this personage with this delicate refined spirit, while you hold your breath before the beauty he raised, and his passionate belief in Christ and the benefit of the good as the cosmic law.
The first wife, the Princess of Thessaly, mother of his son Constantine, he simply returned to her parents. His second marriage was to the sister of his brother Dragutin’s wife – Jelisaveta, whom he seduced while she was a nun. With her he had a daughter whom he gave a bizarre name – Empress. Soon he deserted Jelisaveta to marry, in 1284, Ana, daughter of the King of Bulgaria, George Terter. From this marriage he had got a son, Stefan Dečanski.
Then, in order to prevent him from taking Simonis, daughter of the Byzantine Emperor Andronicus the Second, as his wife, the mother-in- law of the emperor’s son Stefan, the widow of the Bulgarian Emperor Smilech, as witnesses record, pleaded to Milutin to marry herself, promising to bring the entire Bulgarian Empire as her dowry!
Milutin, however, went to Skoplje, on the bank of the Vardar River, to meet Simonis, a girl who, according to historians, was not yet nine years old and some even claim was not even six years old.
When Milutin suddenly died, Simonis entered one of Constantinople’s monasteries.
At the very entrance to the naos, the King meets us in person, holding in both hands the model of Gračanica. Near him is Simonis and from above Christ gives them his blessing while the angels from heaven place crowns on their heads. This motif was also used by Giotto. Milutin’s worthy masters painted the figures of Milutin and Simonis on the composition "The Marriage at Cana", in the presence of Christ and the Virgin, and they made him look younger, like the one who can be seen in the church in Arilje. They knew, as Milutin did, the familiar Saint Diadoch’s thought: "When seeing that we long for beauty with all our being, benevolence gives us the mark of resemblance".
Christ in Gračanica is not static. He simply rouses admiration by his unique beauty, his lively gestures, his lavish attire, his decisiveness…
The scenes of sublime beauty and refinement created by the painting technique are most evident in the scenes of the Transfiguration of Christ. Dazzling lively colours on dark blue ultramarine, the most perfect of all colors, are a rare delight for the observer , who can also experience the scenes of the Annunciation of the Virgin (dream).
On the Holy Trinity composition, Christ is depicted as an angel with spread wings sitting on the throne. Next to him, in the foreground, are two guardian angels. There is also his Heavenly Father and the Virgin Mary bent in reverence. The medieval hagiographies witness that when entering Gračanica and the other great Nemanjić foundations, the Serbs rejoiced in the figures of Apostles as if they had been alive. In the meantime, we "got stained by books being tied to life" as recorded one really great Serbian monk from Sent Andre.
Gračanica’s fresco of Saint John the Baptist is considered a masterpiece of European medieval art.
His look is really more mystical that we can endure, as if he is telling us that wisdom is separate from everything else.
Everything in Gračanica is deeply conceived.
Having lived in turbulent times when both Rome and Constantinople were bending under the blows of foreign religions, and as the son of the Roman-catholic Helen d’Anjou and Stefan the First Crowned, Milutin still felt the wound inflicted on Europe by the schism of 1045 and subsequently the fall of Constantinople on April 13th, 1204. Hence Christ of Gračanica, like King Milutin, is not only a martyr but also a soldier of his faith. The scene in which a powerful Christ, with rod in hand, expels Jewish merchants from the Temple, while the folds of his robe flatter is truly impressive. It is as if he is telling us just at that moment: "Where I go, you cannot come".
In the altar area vaulted by the iconostasis are paintings depicting the most difficult themes: Christ the Lamb on the sacrificial altar with SS John and Basil, in two lower freezes the iconologists, the fierce fighters against the enemies of Christianity, Athanasius the Great, Gregory the Theologian, John the Golden Mouth, Gregory of Nyssa. All of them were against disturbing the harmony between the words and picture, faith and act. What fantastic beauty in the one-time spiritual life of European man!
In contrast to other Nemanjićes, King Milutin wasn’t merciful even to Danilo the Second, his famous biographer and archbishop. His image is nowhere to be found in Gračanica! Only Saint Sava is worthy of painting in a pose of deep reverence, holding the golden Gospel, next to Emperor Constantine and his mother Empress Helen (Jelena).
One of the most unusual episodes in the scene of the Last Judgment is the scene of the Sea as the personification of evil. The Sea is presented as a fantastic being – half man half fantastic demon, swallowing people. On earth, the same happens: the most strange beasts and birds swallow human heads and feet. Heaven is deserved only through faith in God and through those who are closest to us, and with an upright bearing of the great cross of life.
Besides inspirations from the Holy Bible in Gračanica, as well as in other Serbian foundations from the time of Empire, two heroes are present from the popular medieval novel "Varlaam and Joasaf", celebrated both by the Roman Catholic and Orthodox churches alike. The story about the emperor’s son and the wise hermit, attributed to John Damascin, has not yet been interpreted in Serbian and European literature.
Somewhere, while they were at wars against each other, the European peoples had lost the symbolic thread of this story!
Like Milutin’s other monasteries, Gračanica has for centuries been a symbol of pride of its people, helping them to survive in hard times. Certainly, the verses by a folk poet refer to it: "How it is thank dear God!/ covered with gold/ adorned with sterling silver and pearls/ lined with the golden aspen / and on it the beams of gold/ the golden crosses and icons…"
During numerous invasions on Kosovo and Metohia since 1371, Gračanica had been many times ravaged. Milutin’s famous library with manuscripts was burned down. However, in spite of all plans to destroy it, "Man proposes, God disposes".
When you go out of the church through the small door turned towards east place your palms on the stone of Gračanica. You will feel the warmness of eternity.
jovana2008.02.28 [13:20]
Током средњовековног развоја српске државе само на Косову и Метохији изграђено је преко 1500 хришћанских цркава и манастира.
Један од тих споменика и најлепших примера европског средњег века јесте и манастир Грачаница, који је недалеко од места где се 28. јуна 1389. одиграла чувена Косовска битка. Срби су у походу Османлија доживели пораз, али ће их та увреда претопљена у поезију највишег реда вековима одржавати у вери да "Господ не одбацује за свагда."
Грачаницу је подигао српски краљ Милутин између 1315. и 1321. године као последњу од четрдесет две цркве које је изградио широм европског света између Београда, Барија, Солуна, Цариграда и Јерусалима за четрдесет две године своје владавине.
Многи европски интелектуалци који су прошли кроз Грачаницу, слажу се у оцени да се она по својој спољашњој архитектури и унутрашњој хармонији може поредити са чувеном катедралом у Шартру.Читалац ће логично закључити да се Шартр не подиже на туђој земљи.
Краљ Милутин није Грачаницу подигао на неком скровитом месту у брдима широм своје земље српске и приморске, већ усред богатог косовског житног поља, на темељима порушене ранохришћанске базилике из IV века, али је на крстоликој основи квадратног облика зато у висину винуо сводове и куполе на начин до тада непознат у византијској уметности.
Чим крочите у Грачаницу осетићете мистичну атмосферу старе верујуће Европе!
Како заносно блиста Христ у плаветнилу Милутинове задужбине!
Подигавши лагано очи ка средишњој куполи манастира срешћемо се са Христовим строгим погледом; његов лик, као и читава "Небеска литургија" којом је окружен, блистају у благој светлости. Спуштајући поглед наниже у свечану пригушену магличасту светлост златног и плавог међу безбројне јеванђеоске ликове и композиције, као да чујемо давни, тајанствени пој векова.
Па ипак сву ту истанчану префињеност духа, док задржавате дах од лепоте, ту страсну веру у Христа и вредност доброте као закона свемира, тешко можете да спојите са сазнањима да је овај српски краљ просто саблажњавао свет поступцима према својим женама.
Прву жену, тесалску принцезу која му је родила сина Константина, једноставно је вратио кући. Други пут се оженио сестром жене свога брата Драгутина – Јелисаветом коју је завео као калуђерицу. Са њом је добио ћерку коју је назвао чудним именом – Царица. Убрзо је и Јелисавету одбацио да би се 1284. венчао са Аном, ћерком бугарског цара Ђорђа Тертера. Из ове везе рођен је Стефан Дечански.
Да се не би оженио ћерком византијског цара Андроника Другог, Симонидом, ташта његовог сина Стефана, удовица бугарског цара Смилца – остао је запис – моли Милутина да се ожени њоме, уз обећање да ће добити у посед целу бугарску царевину!
Милутин је, међутим, сам отишао у Скопље да на обали Вардара дочека Симониду, девојчицу за коју историчари претпостављају да није имала више од девет година, а неки чак наводе да није имала ни пуних шест. Кад је Милутин изненада умро, Симонида се замонашила у једном манастиру у Цариграду.
На самом улазу у наос дочекаће нас краљ лично, са моделом Грачанице у рукама. Према њему, насликана је Симонида: са висина их обоје благосиља Христ, док им анђели с неба спуштају краљевске круне. Тај мотив користио је и Ђото. Милутинови приљежни мајстори насликали су ликове Милутина и Симониде на композицији "Свадба у Кани" у присуству Христа и Богородице, тако што су његов лик учинили млађим, налик оном који се може видети у цркви у Ариљу. Била им је као и Милутину позната мисао светог Дијадоха: "Кад види да тежимо лепоти свим својим бићем, благодат нам даје печат сличности."
Христ у Грачаници није статичан. Он просто изазива дивљење пре свега својом изразитом лепотом, својим живим гестовима, раскошним хаљинама, својом одлучношћу...
Призори узвишене лепоте и префињеност сликарске технике можда су најприсутнији у сценама Преображења Христовог. Блистави сјај светлосних боја на тамноплавом ултрамарину, најсавршенијој од свих боја, доводи гледаоца до ретког усхићења, као и у сценама Богородичиног успења (сна).
Композиција Свете Тројице у Грачаници приказује Христа као анђела који раширених крила седи на престолу. Поред њега су у првом плану два анђела чувара. Ту је и Отац његов небески и Богородица у ставу поклоњења. Средњовековна житија сведочи о томе како су се улазећи у Грачаницу и друге велике немањићке задужбине, Срби јеванђеоским ликовима радовали као живима. У међувремену смо се "накаљали књигама везани за живот", забележио је велику истину један српски монах из Сент Андреје.
Грачаничка фреска светог Јована Крститеља позната је као ремек-дело европске уметности средњег века.
Његов поглед је заиста мистичнији него што можемо поднети и као да нам говори да је мудрост одвојена од свега.
Све је у Грачаници дубоко промишљено.
Живећи у бурно време када се и Рим и Цариград љуљају под ударцима туђих вера, као син католикиње Јелене Анжујске и Стефана Првовенчаног, Милутин је још увек осећао каква је рана Европи задата њеним расколом 1045, а затим и падом Цариграда, 13. априла 1204. године. Зато грачанички Христос, као и краљ Милутин, није само мученик, већ и солдат своје вере. Импресивна је сцена на којој Христ шибом истерује јеврејске трговце из храма, док му лепршају набори хаљине. Он као да нам баш овог тренутка говори: "Куда ја идем ви не можете доћи."
У иконостасом засвођеном олтарском простору насликане су најтеже теме: Христ Агнец на жртвенику са светим Јованом и светим Василијем, у доња два фриза иконобранитељи, жестоки борци против непријатеља хришћанства: Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Григорије Ниски. Сви су они били против нарушавања хармоније између речи и слике, вере и дела.
Каква величанствена лепота некадашњег духовног живота европског човека!
За разлику од других Немањића, краљ Милутин нимало није милостив, чак ни према Данилу Другом, свом чувеном биографу и архиепископу. У Грачаници нема његовог лика! Само је Свети Сава достојан да буде осликан у ставу дубоке побожности, држећи јеванђеље од злата, поред цара Константина и његове мајке царице Јелене.
Једна од најнеобичнијих епизода у сцени Страшнога суда је сцена Мора као персонификација зла. Море је представљено као фантастично биће – пола човек пола нека фантастична неман која прождире људе. И на земљи се дешава исто: најразличитије звери и птице гутају људске главе и стопала. Рај се једино може постићи вером у Бога и своје ближње, те усправним ношењем великог крста живота.
Поред инспирације Светим писмом, у Грачаници као и у другим српским задужбинама из времена Царства, налазе се двојица јунака популарног средњовековног романа "Варлаам и Јоасаф", које слави и католичка и православна црква. Прича о царском сину и мудрацу пустињаку, која се приписује Јовану Дамаскину, још увек није протумачена у српској и европској књижевности.
Негде су, ратујући једни против других, европски народи изгубили симболичну нит ове приче!
Као и други Милутинови манастири, Грачаница је вековима била симбол поноса свог народа, одржавајући га у животу у тешким временима. И на њу се свакако односе стихови народног певача: "А каква је, милу Богу хвала!/ покривена ћемером од злата/ поткићена срмом и бисером,/ поднизана златном трепетљиком,/ а по њој су диреци од злата/ све од злата крсти и иконе..."
Током многих освајачких похода Косова и Метохије од 1371. године Грачаница је много пута пљачкана. Милутинова чувена рукописна библиотека је изгорела. Но, упркос свим плановима за уништење "Човек снује, а Бог одлучује."
Кад изађете из цркве кроз мала врата окренута према истоку, додирните длановима грачанички камен! Осетићете топлину вечности.
